za Franka
Snohvatice
nešto sam crtkala
opanjkavanje vamilije
poJezija
iz dnevnika traljave domaćice
uspavanka
..spavaj mi spavaj..
12 Uspavanka.mp3
Brojač posjeta
159360
.. zdravo alime ..
Anketa
pozdrav

Blog
četvrtak, veljača 21, 2008
(koliko ja znam engleski, a upitno je koliko znam, učila sam ga iz filmova, jer mi u školi zapao nemački, ovo sympathy se može shvatiti i kao sažaljenje, ili sućut ... bar mi je namera bila da se shvati tako ... ako ne, nikom ništa, uvek se mogu pozvati na to da volim stonse)


Jebiga,
kad se trebalo glasati za onaj nekakav ustav od pre par godina (il to beše prošle godine? Nemam pojma) - ja nisam izašla da glasam.

Posle sam čula da ovi iz LDP-a nisu glasali zbog Kosova (jer se tamo navodi da je Kosovo integralni i neotuđivi deo Srbije, blablabla).

Ja nisam neglasala iz tog razloga.
Ja neglasala zbog ćirilice.

Dobili svi po primerak u sanduče da iščitamo i upoznamo se s tim za šta treba glasati.
Ajd da se uputim.
Pročitam prvu stranu i bude mi dovoljno - jezik srpski, pismo ćirilica.

More jedite govna.
Ja za to glasati neću.

Da se razumemo - meni je ćirilica grafički lepše pismo od latinice.
Lično se najčešće koristim ćirilicom - kad hvatam beleške, ostavljam Dani poruke na vratima sobe ako izađem do prodavnice dok još spava, kad piskaram ... bilo šta.
Ali moji đaci još uvek pišu jedne nedelje ćirilicom, druge latinicom, i moraju jednako dobro da znaju oba pisma.

Na šta su mislile budaletine? Šta će s onolikim latiničnim knjigama po bibliotekama? Kako bi ih čitale generacije koje ne bi učile latinicu?
I šta će raditi s pismima Nikole Tesle u istoimenom muzeju u Krunskoj? Posetioci iz Srbije će imati prevodioca, ili će na brzinu napisati nove ćirilične originale?

Glupost.
Posle valjda i sami uvideli da je glupost, pa ostavili latinicu na miru.
(i sad, iako je ćirilica i zvanično pismo, malo-malo osvane neki grafit "spasimo ćirilicu! Piši ćirilicom!" diljem grada Beograda. Ponekad kraj toga stoji i "Za spas srbskog jezika". Hmda. Taj što je pisao je pravi spasioc, nema šta.


Enivej.
Zabole me kurac za te nafurane kurcoglave bilmeze iz "Obraza", "Srpskih nacionalista" i slično.

Nego,
meni žao ovih pitomih kiklopa.
Jebiga.

Da me neko u doba referenduma za taj ustav pitao šta mislim po pitanju Kosova - ja bih mu ladno rekla - more, jebe mi se za Kosovo.

Al sad mi žao.
Nije mi žao Kosova, nego mi žao ovih mojih srba.
Do sad ih nikad nešto nisam osećala ko "svoje", al sad mi se nešto stužilo, majkumu.

Jebiga.
Ja i nisam neka srpkinja.
Možda zato što znam svoje pretke devet kolena unazad, pa imam uvid u sva "mešanja" kojih je bilo. A možda i zato što znam da su Srbi slovenski narod, a Sloveni su na Balkan došli plavokosi i kratkovrati. I zato što u kući imam ogledalo.

Al žao mi.

Moj je otac, jebiga, bio na ratištu. Uveren da se borio za pravu stvar.
Neću da dužim priču. Ko je gledao "Lepa sela lepo gore" - video je mog ćaleta. Bata Živojinović.
I ne mož da ga ubediš da nije u pravu.
(džaba .. džaba, zakačio se i sa mnom i sa dedom sto puta, i na kraju moraš prestati da ga ne bi srce strefilo)

- Nas svi mrze - , kaže meni Selja pre neko veče. Selja je vlah, inače.
- Koga? -, pitam.
- Pa nas, Srbe. -, tužno će Selja, očigledno pod uticajem vesti o dešavanjima na Kosovu.
- Ali, Seljo, pa ti nisi srbin. - oprezno ću ja.
Selja se malko trgne, zamisli se, a onda u čuđenju malko raširi oči :
- Aaaaa ... da.
Zaboravio čovek da nije srbin.
I onda kao da ne zna šta bi dalje rekao.
- Pa dobro, Seljo, odakle ti sad to?
- Ne znam, bre, al nisam to hteo da kažem, hteo sam da kažem da više ne znam u koju državu živim. Ni šta će da ostane. Ni šta će s nama da bude.

Ovo s državom ga potpuno razumem.
Znam kako je meni kada skoro svake školske godine uvodni čas poznavanja PiD počinjem sa "E, deco, ove godine naša država se zove ..."

Nije mi žao onih budala što lupaju prozore i pljačkaju izloge (da, pljačkaju, Beograd je čuven po tome, meni za tri godine ukrali 6 mobilnih telefona u gradskom saobraćaju;  a kad sam onomad lomila rame u periodu od par minuta onesvešćenosti usled bolova ćapili mi 6000 iz torbe. )

Žao mi svih onih što se plaše a nemaju pojma zašto se sve dešava.
Žao mi svih onih koji se osećaju izgubljeno, ne znajući da su se, možda zbog nekih njihovih, neki drugi osećali izgubljeno.

( žao mi mojih sestara od tetke. Otac stradao u Hrvatskoj, došle nakon oluje s onim konvojima, klinke, jedna pet druga sedam. I odrasle u uverenju da su im oca mučki ubili. I da nas srbe svi mrze.
A ja sam njihovog oca, svog omiljenog tetka omrzla prilikom jedne posete zemunu u ratno vreme.
Svrati do "svojih" da se pohvali. Ti "svoji" - to su mi baba i deda. Njegovoj ženi, mojoj, uslovno rečeno tetki - moj deda ujak. Rođeni.
I tad se hvalio junaštvom. Počeo pričati koliko je hrvatskih sela "očistio". Pa ga deda izbacio iz kuće.
Stradao valjda kad se vraćao iz jednog od tih "čišćenja". Roknuli ga iz zasede.
I neka su.
To mi prvo palo na pamet kad sam čula.
Al ove dve malecke koje više nisu malecke nemaju pojma o tome. Niko nije imao petlju da im kaže. Ni ja.
Kako to da kažeš, jebiga.)

Žao mi svih onih koji nemaju pojma šta ih je snašlo.
Koji su iskreno uvereni da su u pravu a osećaju da im to "u pravu" izmiče pod nogama.

Žao mi ljudi bez jednog oka.

*********************************


No,

Jesu li Vikinzi bili netolerantni primitivni agresivci?
A glej ih sad!

A švabe?
Kolko su ono puta zasrali?
I još ih posle raščerečili i razzidili,
A glej ih sad!

Ergo?
Srbija će u perspektivi biti jedna mnoooogo napredna i cenjena zemlja.
Odradili smo taj deo s agresivnošću.



Pitao franko:
.. ali kosovo je srce srbije .. kako ćete bez srca .. majkumu ..?






Jebiga.
Će ugradimo pejsmejker.
jebiga_sad @ 15:57 |Komentiraj | Komentari: 15 | Prikaži komentare
pametan čoek na ovu temu ne može napisati ništa pametno.
Smeta mu drugo oko.

Al to što ću ja nastaviti pisati gluposti, teško da me čini pametnom.
Enivej.


Pokušala sam od bivših đaka naći stare udžbenike prirode i društva za četvrti razred. Nisam uspela naći ništa od pre 2000., stoga ću parafrazirati:

Udžbenik za 4. razred iz 1999. :

Neke od republika SFRJ odlučile su da se protivno Ustavu otcepe. Time su bila ugrožena prava Srba koji su u njima živeli na svojim vekovnim ognjištima...(dalje pretpostavite)


Udžbenik za 4. razred iz 2002.:

"Tokom 1991. i 1992. godine SFRJ je prestala da postoji. Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Makedonija odlučile su da se izdvoje iz SFRJ."

Udžbenik za 4. razred iz 2007:

"SFRJ se raspala u periodu 1991-1992."


Vratimo se u 1999.
Ja u četvrtom razredu.
Ma šta? Koj kurac? TO da ih učim?
Ou kepten maj kepten. Cepaj stranu. Ili žvrljaj crnim flomasterom. Po volji.

- A što? -, pitaju deca.
 - Zato što to nije za decu, eto zašto., - kažem ja, jer, majkumu, ono što bih mogla da im pričam - ne smem.
- A što? - , pitaju roditelji, među kojima i "ugledna javna ličnost".
- Zato što to ne treba da bude u udžbeniku. Gde je istorijska distanca? To se tako ne radi -, ogradim se sasvim fino.


Šta da im pričam? Da je u mom gradu u Bosni cela stvar započela dizanjem u vazduh kioska i radnjica koje su držali muslimani?
Da je jedna od prvih žrtava bila žena koja me je kao malu čuvala, teta Fahra - zaklali je u po noći na kućnom pragu iz čiste obesti. A ona ceo život samo decu čuvala - i nije joj bilo bitno čija su niti "od kojih su".
(mene čuvala jedno kratko vreme pre obdaništa; nisam volela ići kod nje, jer mi se nisu sviđale njene obrve; no, kad su me strpali u obdanište koje sam doživljavala kao zatvor, počela sam izmišljati raznorazne načine da odande pobegnem - pravo kod Fahre).
Ma šta da im pričam? O mojoj učiteljici koja plače zbog komšija koje su nekakvi "s brda" isterali, o Mikiju (Mirsadu) koji je bio najbolji prijatelj mog brata i koji se s porodicom iselio nakon što je zaradio epilepsiju - a zaradio ju je nakon što su ga, trinaestogodišnjaka, dvojica uniformisanih idiota postavili uz drvo i planirali izvođenje vilijem tela, s jabukom i metkom umesto strele. O Iliji, nastavniku fizičkog koji je izleteo s lovačkom puškom iz svog stana u prizemlju i rasterao ih, a onda se isto popodne, kad i Mikijevi, odselio?
O ... gomili stvari.

Da im pričam?

Pričala sam odraslima, nekoliko puta, pa sam dobila idiotske komentare tipa "E, al to je sigurno uradio neko kome su pobili porodicu pa je poludeo. Jer Srbin mož' da bude zločinac samo kad mu učine zlo, a Hrvati i Muslimani, oni nas mrze, to su zveri i krvoloci, i oni kad ubijaju, ubijaju iz zadovoljstva"

Da se nosite u kurac.
(onda im ispričam priču o svojoj babi kojoj su pobili oca i braću, a oni krenu s onim "Eeeee...ali takvi su ljudi retki" Nosite se u kurac. Bez "takvi". Ljudi su retki.)


Srbi su narod glup, i nepismen.
Glup,
i nepismen.

Došla ja onomad kao što sam rekla u srednju, svi sve znaju o Kosovskom boju, a ja ništa. Svi sve znaju o Kraljeviću Marku, a ja tek nešto.

I ja krenem učiti, da ne bi zaostala, jadna.(a imala i od koga - deda istoričar)

I shvatim da ovi što se razmeću Obilićima ćirilicom i markovim buzdovanom blage veze sa životom, ali ni sa Kosovom, ni sa Markom, ni sa sopstvenim jezikom nemaju.

U Čitanci iz 1999., na primer, pitanja za obradu pesme "Oranje Kraljevića Marka" glase otprilikem ovako:

"U čemu se ogleda Markova hrabrost?"
"Ko su bili Turci Janjičari? Znaš li kakav su zulum činili nad srpskim narodom?"
"Napiši kraći sastav na temu "Markov otpor osvajačima" "

Pičke materine.
Eto šta nas je sjebalo u mozak - nakaradne analize pesama o Kraljeviću Marku.

Khm.

Pročitam pesmu deci.

Vino pije Kraljeviću Marko
sa staricom, Jevrosimom majkom
a kad su se napojili vina,
stade majka besjediti Marku:
"O, moj sine, Kraljeviću Marko!
Ostavi se, sine, četovanja
jer zlo dobra donijeti neće,
a staroj se dosadilo majci
sve perući krvave 'aljine.
Već ti uzmi ralo i volove,
pak ti ori brda i doline
pa sij, sine, pšenicu bjelicu,
pak ti 'rani i sebe i mene"
To je Marko poslušao majku -
- on uzima ralo i volove,
al ne ore brda i doline,
već on ore careve drumove.
Otud idu Turci janjičari,
oni nose tri tovara blaga,
pak besjede Kraljeviću Marku:
"More, Marko, ne ori drumova!"
"More, Turci, ne gaz'te oranja!"
"More, Marko, ne ori drumova!"
"More, Turci, ne gaz'te oranja!"

A kada se dosadilo Mraku,
on podiže ralo i volove
te on pobi Turke janjičare,
pa uzima tri tovara blaga.
Odnese ih svojoj staroj majci:
"To sem tebe danas izorao!"


- Au, bre, učiteljice, al je taj Marko bio neki agresivan tip! -, kaže jedan Jovan.

Eto. Odatle već može da se počne s analizom pesme.
S posebnim osvrtom na Jevrosimin tekst.

***************************************************************

Ej, vin,
znaš zašto mi išao na kurac onaj komentar s natalitetom?

Išla ja na praksu kao student u dom za nezbrinutu decu.
Dodele ti jedno dete da se "družite" mesec dana.

Meni nisu dodelili. Ja izabrala sama - il on izabrao mene. Devet godina. Danuš Bekteši.
-E, dobrog si izabrala. Ovde ima 70% šiptara, al taj je najbolji. -, smeje mi se upravnik Doma.
- A što je najbolji? - pitam ja.
- Zato što je iz Peći.
- Kakve to ima veze?
- Nisi znala? Pa najbolji su šiptari iz Peći.
- ?
- Reš pečeni. Aahahahahahahaha!

Dovoljno.
Smrde na mokraću jer niko ne vodi računa o tome da se presvlače, izgladneli, vašljivi.
Obilazila ga par godina, a onda ga prosto jednog dana nije bilo. Došli "njegovi" i odveli ga za kosovo.
Jebiga.

( da pustim i ovaj ..? .. ajd ..)













jebiga_sad @ 13:12 |Komentiraj | Komentari: 6 | Prikaži komentare
Obrisala bila ona post. Sve mi se pobrkalo, već je bilo i kasno, a nisam verovala da ću danas nastaviti. Pa rekoh - ma, za koji kurac. Briši to.

Al hoćeš, vraga.
Ustanem jutros normalno, krenem u školu - kad, odozgo s puta idu moji đaci meni u susret, umesto da, po običaju, trčkaraju ispred.

- Učiteljiceeee! - deru se još izdaleka.- Zaključana škooolaaaa!
- Ma kako zaključanaa? - derem se ja odozdo i ubrzavam korak.
Jebem ti Stanija sto svetaca, koji te sad andrak spopao? (Stanija je školska spremačica, iliti "tetkica", bivša kafanska pevaljka koja je pesmu i kafane batalila nakon sinove pogibije pre jedno petnaestak godina, te je došla da "pomogne prosvetu")
- Jel nema? - pitaju klinci raštrkani po putu.
- More, će da ima! - odgovaram ja zanemarujući gramatiku i činjenicu da se nigde ne vide deca iz ostalih odeljenja kojima ja ne predajem.
Dođemo do škole, vadim svoj duplikat ključa iz džepa, i planiram kako da se nekom najebem mile majke.
- Eheeeej! Kud ćeš? - čujem Stanijin glas od preko puta.
- Pa šta je ovo?! - gađam je preko druma sa nekih 80 decibela pitanja.
- Pa ti ne znaš? - dovikuje Stanija prelazeći na ovu stranu. - Ne rade škole. Javili sinoć.
- Ma gde javili? Ko javio?
Stvarno, ja gledala fox i b92, ništa nije javljeno.
- Pa Miroslav zvao decu po selu sinoć da se ne ide u školu. Direktor javio. A i na dnevniku su javili, valjda.
- Zbog onog?
- Ma da. Zbog što se brani Kosovo.

Vratim decu kućama. Eto, jebiga. Treba neučenjem da odbrane Kosovo.
I ja neradom.
Ajd da je Beograd, to razumem, i ja bih javljala deci da ne dolaze u školu dok manijaci divljaju ulicama i haraju izloge pod izgovorom nacionalne ogorčenosti. Al što ovde, majkumu.
Farsa.

Selja Ilić i neki Samardžić (al ne Ljubiša) opravdavaju razbijače prozora i pljačkaše izloga.
Opravdani bes.
Učine ti nepravdu, pa ti opravdano besniš, jel.
Zatvoriš jedno oko, ispustiš pola sveta iz vida, i sve ok. Logika štima.

Gorepomenuti S. i S. dakle opravdavaju, ovdašnje kolege blogeri osuđuju. Neki napišu sjajne satirične postove na tu temu. Jebeš mi sve ako se ja ne slažem s 99 posto tog teksta.
Smeta mi samo onih jedan posto, koji jasno pokazuju da je i to pisano kiklopski.

Ova dvojica SS zatvorili oči pred sledećim: albance je na Kosovu jebavao Zloba dugi niz godina. Sad se, od 2000. na ovamo, ti isti Albanci svete Zlobi paleći sela, crkve, manastire i rekreacionim streljaštvom koje podrazumeva gađanje u žive mete.
Zašto nisu i njima spremni priznati pravo na osvetu?

Pred istom je stvari zatvorio jedno oko i veći deo ovdašnjih bloger-izveštača o događajima u Srbiji, uključujući i vina.
Glupin Srbi se bore za Kosovo na ulicama beograda rušeći kontejnere i razbijajući prozore.
Za razliku od pametnih Albanaca koji se mudro svete onako kako im duga tradicija krvne osvete nalaže.
(Eto, jebiga, vin zaboravi dok je opisivao taj divni, miroljubivi narod zaboravio pored čuvenosti po baklavama i belim kapicama da navede i tradiciju krvne osvete, iliti bese (pitam se ima li šta vin protiv nacionalnog identiteta albanaca ako je to namerno zanemario, majkumu); zaboravio je da pomene kako su Srbi maheri u fudbalskoj mafiji; tu bi mogao fino da parira kiklopima s ove strane koji ukazuju na činjenicu kako su Albanci neprevaziđeni na ovim prostorima kad je trgovina heroinom u pitanju)
Zaboravio je da navede i ljubav prema deci, koja se očituje enormnim natalitetom, kao i devizom "deca ispred svega", koja je demonstrirana na demonstracijama u kojima su deca imala čast da budu u prvim redovima; ljubav prema deci se ogleda i u želji za igrom pantomime sa srpskom decom (dete koje krene u školu, na primer, treba na osnovu kratkog horizontalnog povlačenja prsta pantomimičara preko vrata da zaključi kako se zabunilo i da danas nije dan za školu)

(Jebga, nagradno pitanje: Ko je veće govno - policija koja puca u demonstrante koji su u prve redove stavili decu, ili oni koji koriste decu za demonstracije? Ja bogami ne znam. Nisam pametna, pa to ti je)

Da se razumemo, zabole mene za Kosovo. Ovi su moji jeli govna godinama, desetinama godina, sjebali su stvar. Nisu znali čuvati. Ode pa ode. Ukrali pa ukrali.
Ali - ukrali.

Sad će govno od Republike Srpske da traži isto.
Ma šta nastala na genocidu? Odma' ima da vam ispostave spisak svega što su Albanci dole radili od 2000. I na osnovu toga ima da dobiju. Pazte šta vam kažem.To što vi niste čuli da su Albanci bilo šta dole radili, ne znači da ništa nije rađeno.

E, a Makedonci? Imaju li Albanci u makedoniji pravo na otcepljenje i pridruživanje ...(sad imaju veći izbor, može Kosovu, može Albaniji)?
Nemaju?
Što majkumu?
A, jest, Makedonci nisu ratovali s Hrvatskom.

dakle, to je jasno. A jesu li i Albanci koji hoće parče njihove zemlje jednako dobri kao ovi s kosova? (ja bih zamolila vina za jedan post o tome)

Al jebiga.
Kad imaš jedno oko, ne mož istovremeno da gledaš na dve strane (i na Srbiju i na Makedoniju, recimo)
(jel ste vi znali da je bio neki rat u Makedoniji, inače? Niste baš? Albanci zbog ugroženosti Zlobinim režimom ratovali i s Makedoncima. Jer zašto bi inače?)

****************************************************************

Ovde kod nas vadikali zamalo da dobiju.
Uuuuuuuu, četniiiciiii!

I sad se ovi odcepljuju zato što je povećan broj vadikala?
jes, al za kurac. Pre će biti da je obrnuto - da je divljanje dole dalo vadikalima dobar šlagvort.
I njima i espeesovcima. Do sad  su morali da izmišljaju ugroženost, a sad evo je - crno na belo, tu pod nosom.

I onda masa kiklopa baci oko na tu stranu i kaže - jest, majkumu, nas svi mrze. Ugrožavaju nas.
(nema oka za videti koj se kurac onomad radio po bosni i hrvatskoj)

Osim toga,
pola od ovih koji sad divljaju Beogradom uopšte nisu glasali za vadikale.
Vadikali su imali jebeno dobar socijalni program. Sve što je socijala glasalo je za njih.
Po toj "polovini" dakle, možete da zaključite jedino o tome koliko je u Srbiji socijale, a ne koliko je u njoj "četnika".
"Četnici" se rado izjašnjavaju kao četnici. Kad bi napravili anketu širom Srbije da vidite koliko takvih  "četnika" ima dobili biste kurac.


Mi smo narod glup i nepismen.
Glup,
i nepismen.
Tip služavke iz latino-serije.
Zatucan.

Narod kiklopa.

A i vi ste, jebiga.


(... biće još ... a ako mi dopizdi ima sve da obrišem ..)
jebiga_sad @ 11:21 |Komentiraj | Komentari: 13 | Prikaži komentare
srijeda, veljača 20, 2008

Moraću u delovima.


Zajebano ovo. Ne znam odakle početi.
Za sto krajeva treba povući, i opet će negde da viri. Kako god okreneš, na kraju će biti «povuci-potegni, pametan ispast ne možeš». najverovatnije će ispasti da ću skakati s jednog kraja na drugi, pa koliko zahvatim – zahvatim. Mislim da nekog pravog mesta odakle se može početi i nema. 


Počinjem, onda.
Zanimljivo mi je gledati na naslovnici masu preporučenih «nema veze, strpaćemo unutra litar kozjeg» tekstova.


Moj je deda ono s očima prvi put rekao one davne kurčeve godine kada su Zloba & company kenjali na Gazimestanu.
Pričaju ljudi nešto, čini se, srpski govore, majkumu, a ja ni jednu jedinu smislenu rečenicu da razaznam.


- Jesu oni normalni? -, pitam dedu koji tad po prvi put počinje lagano da se kreće napred nazad na stolici u malim amplitudama, što mu je ostalo kao navika pri gledanju bilo kakvih «informativnih» emisija sve do danas. To i jedva primetan tremor brade.
- Nisu. To je sve poludelo načisto. Odosmo u pizdu materinu.
I to je bilo sve. Deda je dalje odbijao diskutovati na tu temu. Samo lagano ljuljanje i drhtanje brade dok pilji u televizor. «Jebo te on, da te jebo!», često bi mu govorila baba, mada bi mu se kasnije i sama pridružila. Bilo koja da je emisija bila u pitanju, nikada je on ne bi pustio do kraja. U jednom bi trenutku ustao, počeo gledati u plafon i psovati boga koji je smislio takvu gamad kao što su ljudi, a onda pretiti pesnicama ekranu uz obilje psovki, da bi se sve to na kraju završilo demonstrativnim gašenjem tevea.


Verujem da je deda prilično dobro razumeo stvari. Ja nisam. Pojma ja nisam imala šta se dešava – osim što mi je bilo prilično jasno da se dešava sranje.

No, tu se moram vratiti malo unazad kako bih dala odgovor ekipi koja se zgražavala nad mojom neupućenošću u članove ustava iz «ključnih» godina.
Ja sam posle završene osnovne u Bosni upisala srednju u Beogradu i došla kod babe i dede u Zemun.
' 87. godina.
Babi za ljubav obučem prvog dana škole suknju koju je s mnogo ljubavi za mene sašila, žuti «čuvala sam ovce» model s širokim tregerima.
Naravno da je onog trenutka kada sam se tamo pojavila širokim holom punim balavurdije (ondašnji naziv za tinejĐere) krenuo talas žamora :»Ko je ova ljankase? Zipa joj knjusu!»
A kad je nesećamsekoveć zadužen za prozivku pitao «a odakle ti dolaziš», misleći na osnovnu školu, a ja pionirski glasno odgovorila «izbosne» (jedna riječ), misleći na republiku, ujednačeni žamor se pretvorio u gomilu glasnih dobacivanja tipa:


           -          Jebote?! Bosanka?
-        
Šta ćeš ovde, jebote? Jel tamo nema škola?
-        
Došla u Beograd da otima mesto nama, jebote!

Padne meni na pamet da bih im mogla objasniti kako sam ja rođena Zemunka, al mi nekako sine da sam već dovoljno sjebana sa žutom suknjom na tregere, i da mi ne treba da kraj toga još budem i kmezljiva pizda.

Promena sredine, kulturološki šok. Dolazila sam ja kod babe i dede redovno na raspuste, ali sam se slabo družila s klincima van ulice u kojoj su živeli.
Nastavnici iz osnovne, oni "izbosne" su me ispraćali, kad su čuli kud sam naumila, kao da odlazim bosa u zmijarnik.
- Joooj, to su ti beogradska djeca, biće ti teško, tamo su ti mnogo strožiji kriterijumi po školama, više oni znaju, više mogućnosti imaju - moraćeš se potrudit' da zadržiš uspjeh. Teško će ti biti s njima se nositi.-, kaže meni zabrinuto Neša zvani Kikiriki, koji mi je predavao OTO.
Strožiji kriterijumi - malo sutra.
U školu sam se jedva upisala zbog četvorke iz hemije koju sam imala u sedmom (jedina četvorka), a na prijemni navalila gomila "vukovaca". Prođoh druga iznad crte. na polugodištu, od nas 36 - ja među 5 odličnih.
Toliko o tome. Nema dakle nikakvih čudesnih beogradskih škola.
No, čega ima?
Prvo što mi je palo u oči je kuknjava spram ugroženosti ćirilice. To kukali jedan profesor srpskog, jedan profesor istorije i jedna profesorka ruskog (nisu meni predavali, al su nas izvodili s časova kako bismo slušali predavanja na tu tužnu temu).
- Čekaj, majkumu, mislim ja  – pa mož' da je piše ko hoće. I koliko hoće. Udžbenici mahom ćirilični. Profesori – pola njih piše ćirilicom. Tabla s nazivom Škole na ulazu Škole – ćirilicom. I još se pominju neki dušmani koji bi dotičnu (ćirilicu) da zatru.
Sve to recituje par učenica u nekom neobičnom zanosu, da ga jebem, takvo sam ponašanje tad prvi put videla u životu i, onako naivna i blentava kakva sam bila pomislim:
«U, jebem ti! Ova se drogirala!»
Bacim bojažljivo pogled ka gorepomenutim profesorima koji su nas na «svečanu akademiju» (sad se setih da su to tako nekako nazvali) doveli, gledam kako će da reaguju kad shvate da im se recitator drogiran popeo na binu. Kad, vidi vraga – njih troje deluju jednako drogirani.
Koji je sad ovo kurac, pitam se ja. S njima nešto nije u redu. Bolesni? Ludi? O, jebiga. 

Ma je li moguće?

( isti taj osećaj, al stepenovan po intenzitetu mora da je imala moja od kasnije drugarica Snježa, Prijedorčanka, kada mi je jebenih devedesetih nakon obilaska «svojih tamo» bleda i zgrožena rekla. «jebote, sanja, tamo su svi ludi. Svi. Da dođe čovjek i da kaže – šta vam je ljudi, jebo vas rat da vas jebo, za koji se kurac koljete, šta su vam ti muslimani krivi – objesili bi te na prvu banderu.»)

Drugo što sam primetila je  korišćenje reči «Srbin», «Srpski», «Srpstvo» prefrekventno, prenaglašeno i nekako tugaljivo, kao da se radi o poslednjem Mohikancu ili ptici Do-Do. Mi smo to u Bosni slabo rabili. Eto, to se kao znalo, taj je srbin, taj je musliman taj je hrvat – al je to bilo negde u nekakvoj izmaglici, mišljeno bez velikih slova, obraćalo se na to pažnje koliko na mladež na potiljku, a bilo je bitno jedino zbog «hasanja»  kad su se slavile slave, Bajrami ili Božići.

Treće što sam uočila je jebena zalepljenost za politiku i zaslepljenost istom. Svi su se bavili politikom! I svi pljuvali po novinama i vestima iz ostalih republika. Samo mi u Srbiji znamo, govorimo i slavimo Istinu. ( moj je drug Dača nekako tada izjavio onu čuvenu «istina se toliko jeftino povlači po raznoraznim ustima, da mi se svaki put kad neko drekne – ISTINA!- učini da sam čuo «jebačina».)

Zaključivši kako je to sve idiotizam koji nema veze s mozgom, ja odlučim kako me boli dupe za politiku, ugroženost ćirilice i širenje Istine, te se posvetim učenju,  pevanju u horu, glumi u Krsmancu, bioskopima, koncertima, čitanju, odlascima u Bosnu vikendom, švrljanju po kafićima i diskotekama.
Štoćereći, bila sam prava neosviješćena tinejĐerka. 


Te jebene 89. ja se zaljubim prvi put.
Dobro, bilo je ranijih prvih puteva, al ovo je bilo .. khm .. konkretnije zaljubljivanje.
Dakle, deda gleda prenos, nervira se, udubio se.


Meni žao dede, prenos gledam, nerviram se, al bez udubljivanja, jer smatram da za udubljivanje i nema potrebe – lepo se vidi da su ljudi pobudalili načisto. Po načinu na koji se deru se vidi. Meni je taj osećaj da se tu radi o idiotluku bio sasvim dovoljan. Odbacila sam «zašto» da bih se bavila s «kako». Drugim rečima, odbacila sam mogućnost da se bavim pitanjima «zašto se ovi deru i koj im kurac smeta?» radi razrađivanja strategije «kako otići u Danilovgrad, u posetu Zokiju koji je otišao u vojsku, a da niko od mojih za to ne sazna».

E, na sledećem letnjem raspustu, upoznam ja jednu žensku koja je iz Srbije došla u Bosnu. Tražila posao pa našla baš tu. Mhm. Da. Zvala me da izađemo u kafić, nova je, još ne poznaje ni grad ni ljude – hajde. Pristanem.

Prvo što me je pitala bilo je «Bi li ti ikad bila s muslimanom?»

        -      A? -, pitam ja sablažnjena. – E, odmah se vidi da si iz Srbije. Čim zineš.
-        
A što se vidi? -, smeje se ona.
-        
Ovdje ti tako nešto nikom ne bi palo na pamet da pita. -, kažem ja.
-        
Ja nikad ne bih mogla. -, kaže ona.

Nasmijem se. Ja glupe žene, mislim. Pa se ubrzo prestanem smijati. Aukurac. Donijela mi to sranje uBosnu (jedna riječ).
-        
E, mlada si ti i naivna -, kaže ona meni, pa me povede za neki sto pored «među naše».

Ja te ljude do tad nikada nisam videla. Ko zna odakle su se stvorili, odakle izmileli. Odjednom ih eto. Braća Srbi, s velikim S, svježe nacionalno osviješteni.
-        
Ma, odakle ste vi? -, pitam. Navode imena nekih sela. Prvi put čula za ista.

 

Jebiga.

Otegla sam ovo, al šta sad, neću ga cifrati, ostavljam ga ovako kako pišem, pa šta bude.

 

Nije meni trebalo nikakvo poznavanje Ustava iz '74. da bih znala da «mi» počinjemo sranja. Jasno mi bilo ko dan. I gadno mi bilo.
(.. ono .. kao što si ti pričao .. činilo mi se da mi ruše svijet ..)


 

 

Gde sam stala? S kog kraja sad da zahvatim?

(.. a do kiklopa još nisam stigla .. a kaću ne zna se .. al hoću .. valjda ..)

 

Taj neki Milošević se pojavio i masa je počela da se žari i pali.
Grabim ja tako ulicom Narodnog fronta ka školi, a na kiosku kod «Tesle» zalepljena posterčina s njegovim dežmekastim likom i natpisom «Smrt fašizmu – Slobodan narodu!»
«Jebem ti život, koji idioti», mislim ja. Nafurani manijak koji se dernja s tribina, i budale našle da se pale na njega.
Boli me dupe. Ne zanima me.
Profesori su bili ok, mahom. Osim ono troje prozvanih, i direktora. A direktor bio krajišnik i Zlobin bliski saradnik, tako da su se neka od sastančenja espeesa dešavala u školskim prostorijama.
Hoćeš, na primer, da odeš u biblioteku po knjigu – i prvo što s vrata ugledaš je ogromno pečeno prase opkoljeno pogačama, parčadima sira i flašama piva, sve aranžirano na stolu koji je lepo smešten na sredinu prostorije iz koje su u magacin privremeno sklonjene smetajuće štampane stvari. Oko stola diša s ministrima (Danilo Ž. Marković je bio nezaobilazan), a bibliotekarka sedi u ćošetu polupogrbljena, postiđena, nervozno se igrajući rukama.
(kasnije je diša promenio orijentaciju, pa je u iste prostorije dolazio Drašković; nedavno sam imala prilike da pročitam neka njegova  pisanija na temu demokratije, tolerancije, te na temu nužnosti za razračunavanjem sa ostacima starog sistema)


 

(.. nastaviću  ..  treba vremena jebiga ..  mislim da sam uhvatila s pogrešnog kraja .. al hajd sad kad sam već tako krenula ..)


 



jebiga_sad @ 22:06 |Komentiraj | Komentari: 7 | Prikaži komentare

1.


"Ko na brdu, ma i malom, stoji, više vidi no onaj pod brdom "
Njegoš





2.

" Čovek sa dva oka bolje vidi od onoga s jednim "
moj deda Rade






3. i 4.


" Nit po babu, nit po stričevima,
već po pravdi Boga jedinoga "

" O, moj sine, Kraljeviću Marko,
ostavi se, sinko, četovanja
jer zlo dobra donijeti neće "

(iz narodnih pesama)



5. 


- Daj mi, teto, litar kravljeg mleka.

- Malo ti je lonče, bato.

- Dobro, daj onda litar kozjeg.

 

6.

Jednom su se u školi potukla dvojica iz mog odeljenja – sin «ugledne javne ličnosti»     i sin narko-dilera.

Sin ovog prvog započeo tuču. Napravio «sačekušu», konstrukciju od klupa i stolica iza vrata te je svalio na «metu» čim je ovaj kročio u učionicu. Zatim ga zaskočio, zario mu nokte u vrat i krenuo da ga davi. Ja ušla, jedva ih rastavila, izribala počinioca, dala ukor i smanjila ocenu iz vladanja, a sutradan mi «ugledna javna ličnost» lupa na vrata učionice, i uleće sa govorom tipa «Jel vi znate KO sam ja, a ŠTA je njegov otac?!»

«Ne zanima me ni ko ste vi ni ko je njegov otac», kažem. «Tukla su se deca, ne očevi».






Ove crtice će mi biti reference za sledeći tekst, kome unapred znam naslov. Obično naslov dođe na kraju, izrodi se iz priče, ona ga sama ponudi, ali sada je jedan utisak bio dovoljno jak da nametne i priču, i sebe kao naslov.

Sledeći će se tekst, dakle, zvati:

"Sv(ij)et pun kiklopa"

komentare zatvaram.
Promišljajte o crticama, imaćete prilike reći šta hoćete kada kiklopi ugledaju svetlo bloga. Moga.

 

jebiga_sad @ 12:58 |Isključeno | Komentari: 0
stefanovski & tadić
Ne si go prodavaj, Koljo...
nesigoprodavaj.mp3
evo ti pregledno


alim: .. ovako bi mi morala napisati na blogu ili forumu .. da imam pregledno .. da gledam .. sviđa mi se ..

.. eto ti kad ti se sviđa ..
 
Index.hr
Nema zapisa.